Slike je poslao naš stari prijatel Miljenko Vargek.

(iz “Dnevnika“  Dragojle Jarnević)

Okić, 499 mnm

Okićka stijena mjesto je prvog znanog i zapisanog alpinističkog uspona u Hrvata. Više pročitajte u priči.

Slike je poslao naš stari prijatel Miljenko Vargek.

Nakon što je stigla na lokalno proštenje pod Okić, večer prije, sad već svog povijesnog uspona (prvi zabilježeni penjčki uspon u hrvata poduzela je ona, ilirka Dragojla Jarnević 12. rujna 1843.) malčice se proveselila i zaružila

Izdvojeno iz “Dnevnika”  Dragojle Jarnević: 

Sinoć se kasno u noći iz pod Okića vratih, gdje je obično svake godine na tako nazvanu, Kljukovsku nedielju, proštenje kod ondašnje majke bože, a dan za njome pako veliki sajam. Množina svieta bijaše ondie sabrana,i ja se nemogah zadosta, raznostih kojekakovih na onom prostoru nagledati…… u večer…. dospih… u jednu kerčmu na noćni stan, gdie veoma dobro veću stran noći medj prostim ladanjskim pukom prebivah, koj se onde sabrao biaše, i po senikah i sušah se po sienu raspolagaše….

Veselo, kao što razpoložena biah mnogo sam se sa snahami i mužmi bavila, š njima igrala, đipala, i pievala; od svih se pustila gerliti i objimati, cielivati…i mnogi peharci morah k ustimi prineti, za š njima zdravicu piti. Jedan Slovak mi se osobito dobro bio dopao….i iskrenost njegova i ja uzkliknuh: “Živio Slovače! mi smo braća! daj jošt jedan peharec vina, kerčmaru!” 

Naslovna stranica “Dnevnika” D. Jarnević

Sljedećeg jutra (nadam se ne preveć mamurna ) Dragojla je sa frendom iz Karlovca došla pod okičku stijenu i krenula u svoj vratolomni uspon prema vrhu; i cipele se sa nogu izuvale i suknje se za struk podvijele.., nokti na stijeni pucali , ”njen drug” kukajući i umirući od straha ju ipak pratio…i  povratka nije bilo… vrh je zvao i bio sve bliži .

Pročitajte!

Sutradan izidoh sama na trgovište i po okolici, gdie se srietih sa svom srečom s jednim poznatim gradjaninom iz Karlovca, koi u istoj nameri kao što i ja, po sajmu i po onom okružju, gdie nas obih do sada jošt nikada nebi se razgledati, onamo izadje; i u berzo porazumieći se, odpravismo se put razvaline Okića….

Dospijevši nas dvoje na podnožje klisure, koja stermo u visinu viri činjaše se mome drugu niešta nemoćna do razvaline dospieti; nu moja želja, iz one visine se po Horvatskoj razgledati, tieraše me iz nemoćna šta god moćna učiniti, i ja se odpravih u šumarje puta tražiti; vidući moj drug kakvom ja odlućnosti napred rivah, nepazeći terna niti kamena, pusti i on mene sliediti, stid ga bi biaše da jedna dievojka više serdačnosti negoli on pokazuje. Jedan komad izmedj šumarija se bijasmo dobro izvili, i posve pod razvalinu dospieli; ali onde nam se nemogućnost, dalje ići stermo predstavi, jerbo nam se bijaše najedanput ponor ukazao, i za mene nemogučnost dalje ići. Ali moja želja, na zidine razvaline dospieti sievaše u mom oku i riečmi, i moj drug, videći moju postojanost i odlučnost nadje pomoć. On najme, jednu jaku berv najdući, pruži ju preko ponora i prevade me srietno onamo.

No sada nadjosmo opet zaprieke.Strašno stermi i skliski put prieko onog kamenja i porušnih razvalinah bi s pogibeljom skopčan, i plezenje po njemu vratolomno, ali moja želja, na verh dospeti, čini mi svu pogibeo prezati, i ja, cipele iz noguh izuh, a odeću oko mene uzko gori zadevenu, pustih se kao mačka gori plaziti; sada deržeći se za onuda bujeće korenje, sada za sveršit od dubovah i opet za klisure.

Moj drug, videći mene ovak plaziti, udivljeno stane i reče: “Gospodično! tako mi boga i moga poštenja! ja vam se moram diviti. Ja sam bio soldat i mnogi sam već vratolomni put činio, nu na ovakovom ne bijah jošte nikada, i sada me ne bi nitko ovuda spravio da ni vas; ali od vas se ipak osramotiti ne dam, i ako vi stermoglavite oću i ja radostno poginuti, osvidočući se koliko serca i odlučnosti u vas imade! Ta med jezero(tisuću) se neće jedna divojka niti žena naći koja bi ovuda ovako pogibljeno plazila, ma koliko se će i muževah naći koji nebi podnipošto ovuda svoje glave na igru metali!” Nu meni se to šala vidjaše i srietno dospazismo i dovukosmo se na verh.

Ali za muku plazenja bijah dostačno naplačena kroz uzgled u okolicu, i daleko prieko Zagorja do štajerskih briegovah, prieko Karlovca i Zagreba doli u Slavoniju!

Na zidini mi reče drug, promotrivši strašnu dubinu i, sterminu pred nama,”Gospodično! ja se natrag idući za Vas bojao budem; dolie će ići vele tegotnie negoli gori; premda sam muž, nu ja vam nebi ništa pomoći kogo ako bi vam se noga i po malom izmaknula, jerbo bi nespasivo dolie se stermoglavili”.

“Eh! nemajte straha!”, odgovorih mu, “Ja se ne bojim niste, i s pomoćju božju čemo opet dolie dospieti”. Deržeći se on gori na sverštih, spustjao me je po miestih doli; a onda opet na mestah me je dolie k sebi vuko, iza kako su mu okolnosti miesta dopustjale i tako dospismo srietno opet dolie. – “Ne, ne! to je nečuvena od jedne dievojke!!” dvadeset krti je on uzkliknuo “svaki se neka muž pred vašom odlučnosti i hrabrosti sakrije; duše mi! ja nebi bio sam za ništa na svietu ovaj vratolomni put poduzeo!” I doista, iza kako se dolie obustavismo, razgledavajući tek sada onu klisuru, prodjoše mi strahi kroz ledja, i pomisao, po kakovih klisurah i med kakovi ponori visjasmo, tieraše mi znoj na čelo.Bog dobri nas je čuvao! tiho sam izustila, i doista da je angjeo verhu nama bdio. Ja sam se mnogo po onih bregovih sa mojim drugom pela, i on mi se je jedno za drugim divio. Od neuredna jela biah po podne obalila, upravo gdie se kod niekojih vrielah nalazismo, koje Okić nebrojene ima, nu danas mi je ipak bole, i natoliko me glava ne boluje, kao što jućer”.

Ruševina Starog Grada Okić (Davor Koščak)

A da ipak nije bio u pitanju samo mamurluk, a ne neuredno jelo? Kako god, dr. Željko Poljak je u “Hrvatskim planinama” napisao:

“1843. godine ilirka Dragojla Jarnević uspela se kroz stijene na Okić; što se smatra prvim usponom u povijesti hrvatskog alpinizma.”

Njoj je u spomen 1994. godine markiran novi prilaz gradini nazvan “Dragojlina staza”.